U susret Danu škole

26.11.2015.god.

U susret Danu škole

Sutra je Dan naše škole – osnovne škole „Milun Ivanović“ u Ušću. Na sutrašnji dan 1953.godine narodnim herojem proglašen je Milun Ivanović, čije ime naša škola i danas nosi.

Milun Ivanović rođen je 1milun ivanovic slika910.godine u selu Bukovica kod Rožaja. Nije imao sredstava za školovanje, ali je ipak naučio da čita i piše. Kao jedanaestogodišnjak napustio je kuću u potrazi za poslom i tri godine radio kod Raške na obradi zemlje. U četrnaestoj godini zaposlio  se u rudniku kamenog uglja u Ušću. Kasnije je radio u više rudnika. 4.oktobra 1941.godine postao je partizan Baljevačke čete kopaoničkog partizanskog odreda “Todor Milićević”. U borbama se isticao svojim bombaškim poduhvatima, jurišima i veštinom ratovanja. Postao je prvo vodnik, a zatim zamenik komandira. Poginuo je 07.juna 1943.g. na brdu Košur (Sutjeska).

Još jedno ime jako je značajno za našu školu i, uopšte, njeno postojanje. To je ime Lazara G. Prokića.

Lazar Prokić bio je ugledni trgovac, mehandžija i ktitor, poslanik u Skupštini Srbije u vreme vlade Nikole P. Pašića. Rođen u Čečini kod Devića u Ivanjici, u Ušće se doselio 1882. godine. Lazar je od siromašnih roditelja 1867. godine otišao u Studenicu kod strica, famulusa nadaleko čuvene studeničke škole, kod koga je naučio da čita i piše. Dve godine kasnije, u ortakluku sa jednim trgovcem, u Pridvorici je zakupio mehanu. Nekoliko meseci kasnije, sa istim ortakom, zakupio je novoizgrađenu mehanu u Studenici, u kojoj je radio punih osamnaest godina. Zaradivši pristojnu svotu novca, 1883. godine u Ušću je pod jednim krovom podigao veliku kuću i mehanu.usce-lazar-prokic01

I pored brojnih obaveza koje je imao na poslu, Lazar se prihvatio jednog, za njegove uslove, teškog posla – pisanja žitija. Između ostalog, u žitiju stoji njegovo shatanje da čovek posle smrti kao da nije ni postojao. Rodbina ga se seća do godišnjeg pomena, a tada ga zaboravi kao da se ni rađao nije. Da žive – ostaju samo njegova dela.

Upravo ovakvo shvatanje života nagnalo je Prokića da nadležnoj vlasti predloži renoviranje mesne sudnice za potrebe škole. Na velikom narodnom zboru predlog je odbijen. ,,Ja ću podići školsku zgradu u Ušću, da nikoga ne molim. I ta škola će biti moja večita uspomena”, napisao je Lazar u svom žitiju. Iritiran ovakvim odnosom meštana prema obrazovanju, a shvatajući da bez učenih ljudi nema napretka, Prokić je 1893. počeo da pribavlja saglasnosti nadležnog ministarstva za izgradnju škole sopstvenim sredstvima, na sopstvenom imanju.

Već 15. juna 1907. godine osveštani su temelji, a 14. oktobra iste godine na velikoj svečanosti osveštana je novosagrađena škola i predata na upravljanje omladini ušćanskoj. Ovaj objekat i danas postoji, u njemu je smeštena mesna zajednica. I danas se na zgradi, koja odavno više nije škola, može pročitati:
,,Ovu školu podiže Lazar G. Prokić, Studeničanin, za večnu uspomenu omladine opštine Ušće 1907. godine.“. Iako se naša škola danas nalazi na drugom mestu, Lazar G.Prokić smatra se duhovnim osnivačem naše škole.

(deo teksta preuzet iz Ibarskih novosti, autor Ivan Rajović)